Na estra­di va­ži za omi­lje­nog ko­le­gu, me­đu vla­sni­ci­ma klu­bo­va za ve­li­kog rad­ni­ka, ima pu­bli­ku ko­ja je do­ka­za­la vjer­nost na mno­go­broj­nim kon­cer­ti­ma, pa i u ču­ve­noj be­o­grad­skoj „Kom­bank Are­ni“ ko­ju je ve­o­ma te­ško „osvo­ji­ti“. Pje­vač Aco Pe­jo­vić uspio je da ostva­ri svo­je sno­ve, ali ni­je do­pu­stio da ga sla­va pro­mi­je­ni. Kva­li­tet­na mu­zi­ka je, ka­že, bi­la i osta­la nje­go­va zvi­je­zda vo­di­lja, što je pu­bli­ka zna­la da pre­po­zna i na­gra­di.
No­vu 2016. do­če­ka­će u Be­o­gra­du u „Sta­di­on Hal­lu”, a on­da ga 1. ja­nu­a­ra če­ka na­stup u Ko­to­ru u „Mak­si­mu­su”. Nje­go­va slje­de­ća „mu­zič­ka sta­ni­ca” je opet u Cr­noj Go­ri; Pe­jo­vić će 2. i 3. ja­nu­a­ra 2016. pje­va­ti u „Cen­tral ba­ru” u Da­ni­lov­gra­du.
U no­vo­go­di­šnjem in­te­r­vjuu za „Dan” Aco Pe­jo­vić re­zi­mi­ra go­di­nu ko­ja je na iz­ma­ku, pri­sje­ća se li­je­pih i te­ških tre­nu­ta­ka ko­ji su obi­lje­ži­li nje­gov pro­fe­si­o­nal­ni put i ot­kri­va ko­li­ko mu je po­dr­ška čla­no­va po­ro­di­ce zna­či­la da se iz­bo­ri za mje­sto pod estrad­nim sun­cem.
Kad po­gle­da­te „ki­lo­me­tra­žu“ ko­ju ste pre­šli na estrad­nom pu­tu, ko­li­ko su Vam te­ško pa­da­la od­ri­ca­nja ko­ja su bi­la ne­mi­nov­nost? I če­mu su Vas ona na­u­či­la?
- Ka­da po­gle­da­te i osvr­ne­te se oko se­be, shva­ti­će­te da sva­ki uspje­šan mu­ška­rac ili že­na iza se­be ima­ju mno­go ne­pro­spa­va­nih no­ći, us­kra­će­nih lje­to­va­nja da bi do­šli na za­cr­ta­ni cilj. Jed­no­stav­no, uko­li­ko na pro­fe­si­o­na­lan na­čin ne pri­stu­pi­te po­slu ili ono­me ka če­mu te­ži­te, ne mo­že­te oče­ki­va­ti ni re­zul­ta­te. I bu­di­te str­plji­vi! Jer, ni­šta se ne de­ša­va, ali i ne pre­sta­je pre­ko no­ći. Za sve je po­treb­no vri­je­me.
Ova go­di­na za Vas je bi­la ve­o­ma te­ška; Va­ša su­pru­ga ima­la je kom­pli­ko­va­nu ope­ra­ci­ju. U tim da­ni­ma sva pa­žnja jav­no­sti bi­la je fo­ku­si­ra­na na Vas. Ko­li­ko Vam je to sme­ta­lo, s ob­zi­rom na to da ste sve sna­ge mo­ra­li da usmje­ri­te na stal­ne od­la­ske u bol­ni­cu i bri­gu o dje­ci ko­ja su za­si­gur­no bi­la u stra­hu zbog na­ru­še­nog zdrav­stve­nog sta­nja maj­ke?
- Iza mo­je po­ro­di­ce i me­ne je ja­ko te­žak pe­ri­od ko­ji smo, hva­la go­spo­du Bo­gu, osta­vi­li iza nas. Sa­da je po­no­vo sve u re­du. Mo­ram da bu­dem iskren i da ka­žem da su se lju­di iz me­di­ja ovog pu­ta za­i­sta po­ni­je­li pro­fe­si­o­nal­no, ljud­ski i pri­ja­telj­ski. Je­su pi­sa­li o si­tu­a­ci­ji u ko­joj se na­šla mo­ja po­ro­di­ca, ali su bi­li ve­o­ma ko­rekt­ni i po­što­va­li su mo­ju od­lu­ku da o to­me ni­sam že­lio da go­vo­rim, ni­ti da su­pru­gu iz­la­žem to­me.
Za se­be ka­že­te da ste strog otac, a da je Va­ša su­pru­ga Bi­lja­na nje­žna maj­ka; su­šta su­prot­nost „po­dje­li“ ko­ja je vla­da­la u Va­šoj ma­tič­noj po­ro­di­ci. Zar oče­vi ni­su „sla­bi“ na žen­sku dje­cu? Ko­li­ko ste, zbog po­sla ko­jim se ba­vi­te, uče­stvo­va­li u od­ra­sta­nju Mag­da­le­ne, Ma­ri­je i Ive?
- Me­ni je sa mo­jim dje­voj­ka­ma ve­o­ma li­je­po i la­ko. Iz­la­zi­mo i ula­zi­mo u pu­ber­tet, ka­ko ko­ja sta­sa, i ve­o­ma sam po­no­san na njih. One su moj svi­jet, one su mo­ja bu­ra, mo­ja mir­na lu­ka i mo­je sve. Do­du­še, ni­sam Vam ot­krio da ima­mo i še­stog čla­na po­ro­di­ce, ta­ko­đe žen­skog, mal­te­ze­ra Do­nu. I o svi­ma na­ma, na di­van na­čin i sa mno­go lju­ba­vi, ka­ko to sa­mo ona umi­je, bri­ne su­pru­ga Bi­lja­na. Ni­je fra­za ka­da ka­žem da je Bi­lja­na stub, kič­ma i vrat na­še po­ro­di­ce. Sr­ce i du­ša smo svi za­jed­no.
Gdje Vam je bi­lo te­že da do­ka­že­te svoj mu­zič­ki uspjeh – u Be­o­gra­du ili u rod­nom Pri­je­po­lju?
- Ni­je bi­lo po­tre­be za do­ka­zi­va­njem. Jer, oba gra­da sma­tram svo­jim. U pr­vom sam se ro­dio ja, u ovom dru­gom mo­je kćer­ke, mo­ja po­ro­di­ca... I je­dan i dru­gi su mi pru­ži­li uto­či­šte on­da ka­da je to bi­lo po­treb­no, a ja sam im se odu­žio ona­ko ka­ko naj­bo­lje znam - mu­zi­kom. I Pri­je­po­lje i Be­o­grad su to pre­po­zna­li.
Od­ra­sli ste u rad­nič­koj po­ro­di­ci. Ko­li­ko su Vas vri­jed­no­sti ko­je su Vam usa­di­li ro­di­te­lji spo­ti­ca­le na pu­tu do estrad­nog uspje­ha u ve­li­kom gra­du?
- Ne­iz­mjer­no sam za­hva­lan maj­ci i ocu na sve­mu če­mu su me na­u­či­li, a na­ro­či­to što su mi usa­di­li pra­ve vri­jed­no­sti od ko­jih ni­ka­da i ni po ko­ju ci­je­nu ne od­stu­pam. Čast i po­šte­nje, upor­nost i kva­li­tet, iskre­nost i lju­bav mo­je su „šo­lji­ce ča­ja”. Ta­ko je bi­lo od­u­vi­jek, ta­ko će bi­ti i u bu­duć­no­sti.
Ko Vam je bio naj­ve­ća po­dr­ška u ka­ri­je­ri i za ko­je ko­le­ge mo­že­te da ka­že­te su Va­ši pra­vi, is­kre­ni pri­ja­te­lji?
- Ka­da je ri­ječ o ko­le­ga­ma, ni­je taj­na da su mo­ji naj­bli­ži pri­ja­te­lji Sa­ša Ma­tić i Aca Lu­kas. Nas tro­ji­ca smo go­to­vo pa ne­raz­dvoj­ni, a na sre­ću u istim od­no­si­ma su i na­še po­ro­di­ce, ta­ko da su na­ša dru­že­nja za­i­sta pre­li­je­pa.
Li­sta­ju­ći ta­blo­i­de, či­ni se da je estra­da na naj­ni­žim gra­na­ma: in­ti­ma ne po­sto­ji, li­je­po vas­pi­ta­nje je na ni­vou sta­ti­stič­ke gre­ške, pra­vih pje­va­ča i pje­va­či­ca je sve ma­nje, a sve vi­še onih ko­ji svoj rad tre­ti­ra­ju kao šou-bi­znis, po­ku­ša­va­ju­ći ta­ko da na­do­mje­ste oči­ti de­fi­cit pje­vač­kog ta­len­ta. Ali, ka­da po­gle­da­mo ri­ja­li­ti-pro­gra­me vi­di­mo da je u ne­kim slu­ča­je­vi­ma estra­da ipak „svi­je­tla tač­ka“... Ko­li­ko Vam sme­ta kon­ti­nu­i­ra­no pro­pa­gi­ra­nje lju­di sum­nji­vih za­ni­ma­nja ko­je te­le­vi­zi­je na­me­ću kao uzor i mje­ri­lo uspje­ha?
- Ve­li­ki sam pro­tiv­nik ri­ja­li­ti pro­gra­ma, ne po­dr­ža­vam ih, ni­ti uče­stvu­jem u nji­ma. Zbog to­ga sam od­lu­čio i da im vi­še ne pri­da­jem zna­čaj, pa ni da ih ko­men­ta­ri­šem.
Mu­zič­ka tak­mi­če­nja pri­vla­če sve ve­ći broj mla­dih lju­di. Ko­ji bi bio Vaš sa­vjet bu­du­ćim ko­le­ga­ma ko­je že­le da po­sta­nu ve­li­ke pje­vač­ke zvi­je­zde?
-Rad, rad i sa­mo rad. Ni­šta ne­će do­ći pre­ko no­ći. Ali kao što re­koh – ni ne­sta­ti.
Ka­ko vi­di­te bu­duć­nost Va­še ka­ri­je­re? Šta je ono če­mu te­ži­te u pje­vač­kom smi­slu? U kom po­slu vi­di­te se­be ka­da „oka­či­te mi­kro­fon o klin“?
-Mu­zi­ka je moj ži­vot, ta­ko da ne pla­ni­ram da mi­kro­fon „oka­čim o klin“. Ka­da za to do­đe vri­je­me, vje­ro­vat­no ću bi­ti u po­znim go­di­na­ma, ha, ha, ha. Bez sve ša­le, to je mo­ja lju­bav i moj po­sao, sve osta­lo svr­sta­vam u ho­bi.
Va­ša no­vo­go­di­šnja če­stit­ka či­ta­o­ci­ma „Da­na“?
- Dra­gi mo­ji, bu­di­te mi zdra­vi, sreć­ni, uspje­šni i ve­se­li i ne­ka vas dra­gi Bog ču­va od svih is­ku­še­nja, lo­ših mi­sli i dje­la. Vo­li­te se, ži­vi i zdra­vi mi bi­li!
Sne­ža­na Mol­do­van